Intenzivna proizvodnja povrća danas predstavlja velikog „potrošača” energije. Proizvođači najviše gledaju ekonomsku stranu ove proizvodnje, što najčešće biva i izgovor za njenu trenutnu realizaciju. Intenziva proizvodnja povrća se danas svodi na gajenje nekoliko povrtarskih vrsta a sve češće u monokulturi. Ovakvim sistemom razmišljanja i gajenja povrća u monokulturi, cela proizvodnja može biti dovedena u neodrživu situaciju. Zbog toga bi trebalo proizvodnju povrća u zaštićenom prostoru organizovati sistemom gajenja pretkulture, glavne kulture i naknadne kulture. Intenzivna proizvodnja povrća trebalo bi da podrazumeva maksimalno dobro organizovano korišćenje raspoloživog zemljišta i resursa. To znači pravilan plodored sa kompletnom agrotehnikom, te poznavanje tržišta kao mogućnosti plasmana viška proizvodnje. Dobrom organizacijom rotacije i vremenskim smenjivanjem useva, zaštićeni prostor možemo pretvoriti u koristan prostor za proizvodnju povrća.